RODITELJE NIKAD NE TREBA ZVATI PO IMENU Postoji jako važan razlog

Često se postavlja pitanje da li roditelje treba zvati imenom. Mnogo je ljudi u životu kojima se tako obraćamo, ali "mama" i "tata" su jedini i treba ih tako zvati.

Kao što se dojučerašnjim mladima neko iznenada obraća sa „gospođo“ ili „gospodine“, tako se mnogi roditelji iznenade kada im se deca iznenada oslovljavaju imenom umesto „mama“ i „tata“. Neki ljudi vole ovako nekonvencionalan način obraćanja jer se osećaju dobro, misle da na taj način ostvaruju iskren, prijateljski i ravnopravan odnos sa decom.

Kada sin kaže majci: „Zorka, šta si spremila za ručak“, to ne zvuči isto kao kad kaže: „Mama, šta si danas skuvala?“ Majka tada izlazi iz svoje zone udobnosti i pretvara se u novog prijatelja, a to ne bi trebalo da bude slučaj. Ima roditelja koji vole ovo odustajanje od uobičajenog „zadirkivanja” i „tapkanja” jer osećaju da su bliži svojoj deci, ali tu nesvesno greše.

Na sreću, sve je više onih koji misle da roditeljstvo nije prijateljstvo i potpuno su u pravu. Odnosi u porodici nisu jednostavni i potrebno je poznavati hijerarhiju koja se stvara spontano, kroz obrazovanje i učenje.

Dok su termini „majka” i „otac” zvanični (nalaze se i u ličnim dokumentima), „mama” i „tata” zrače toplinom i ljubavlju i jasno stavljaju do znanja ko je ko.

Za starije generacije bilo je nezamislivo da se roditelji nazivaju imenom. Zvučalo bi bez poštovanja. Iako je naša sredina poznata po tome što gaji kult deteta, umire za njega i čini sve za njega, ipak je roditelj očekivao da zauzvrat dobije nežnost i odanost potomstva, čak i kroz obraćanje.

Sredinom prošlog veka žargon je ušao u naš govor, pa smo roditelje nazivali „keva“ i „ćale“, „stari“ i „stara“, što je ostalo do danas. Nije delovalo uvredljivo jer je pripadalo novoj govornoj kulturi modernog doba i bilo je prihvatljivo kada su mladi o njima pričali van kuće.

Vremenom su porodični odnosi izgubili neke od svojih tradicionalnih i patrijarhalnih vrednosti, a deo tog novog paketa bilo je i prozivanje roditelja po imenu. U suštini, niste ni bolji ni lošiji roditelj ako dozvolite da vam se dete tako obraća, niti možete tako nešto da kažete o svom detetu. Ako postoji problem, on je delikatniji, jer u svakoj kući treba znati ko donosi važne odluke. A donose ih „mame” i „tate”. Deca moraju da poštuju odluke i da znaju svoje mesto. Važne su uloge, a ne imena.

Psiholozi su dali mišljenje na ovu temu, oni su i protiv nazivanja roditelja imenom, jer to ponekad daje deci snažan osećaj moći, što može da stvori narcizam.

Roditelji u našim životima simbolizuju neospornu ljubav prema nama, a „mama“ i „tata“, kako bismo ih trebali nazvati, bez obzira koliko godina imaju, jedan je od načina da im pokažemo zahvalnost i ljubav.

U svim jezicima sveta te reči su najlepše i skoro svuda zvuče isto ili slično. A sve što važi za majke i očeve, važi i za bake, deke, tetke, ujake, tetke...

Trebalo bi da pokažemo poštovanje i starijoj rodbini tako što ćemo im dati neku ulogu u našim životima. Čak i u njihovom odsustvu nije baš lepo samo ih imenovati, a baku nazivati Danica ako se tako zove, ali treba dodati tu nežnu i magičnu reč.

Sve u svemu, radi kako hoćeš, na tebi je. Ali ne zaboravite da kada se roditeljima obraćate sa, recimo, „Zorka” i „Milane”, nećete izazvati istu nežnost i toplinu kao kada ih zovete „mama” i „tata”. Jer te dve magične reči znače sve!

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI